tr1.jpg
tr.jpg











external image 200px-Sorbische_Ostereier.jpg
external image 200px-Pareci.jpg


Ускрс или Васкрс

Ускрс или Васкрс (стсл. въскръс, арх. Великден) највећи је хришћански (црквени) празник којим се прославља Исусов повратак у живот — васкрсење. По хришћанском веровању, то се десило трећег дана после његове смрти, укључујући и дан смрти: тј. прве недеље после Великог петка. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе (хеб. pessach) у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Код источних хришћана, Ускрс најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја, а код западних хришћана увек пада између 22. марта и 25. априла.




Припреме за Ускрс се разликују од обичаја до обичаја. Традиционално почињу на Велики четвртак, дан причешћа. Настављају се Великим петком. Тог дана је Исус, кога верници називају Христос, из куће првосвештеника Кајафе одведен до римског прокуратора Понтија Пилата. Он га је осудио на распеће на крсту. Исус је разапет и умро на Голготи, брду изван Јерусалима. Пред смрт рекао је: Оче, опрости им. Не знају шта раде.

Свештеници у православним црквама износе црвену плаштаницу и полажу је испред олтара. До суботе увече, верници су у прилици да плаштаницу целивају (верски мотивисано љубљење). На Велики петак се не служе литургије, а то је дан строгог поста, током кога хришћани не конзумирају маст без обзира на порекло и сви се послови у домаћинству обустављају.

На Велики петак фарбају се ускршња јаја, највише црвеном бојом, која симболизује Исусову крв. Јаја се од недеље једу, поклањају и њима се туца (куца). У неким земљама, обичај је да се уместо фарбаних поклањају јаја и друге фигуре од чоколаде. Преузет из паганских обичаја, у западним културама јаја „доноси“ ускршњи зец.

Прво црвено јаје које се офарба назива се чуваркућа. Боје које се користе могу бити индустријске, природне (луковина, латице и листови биљака), а украси, ако их уопште има, варирају од течних боја до шљокица, украсних фолија и налепница.

Након Великог петка следи Велика субота, други дан хришћанске жалости. Тај дан је Христос провео у Хаду, те га верници обележавају у молитви и тишини. То је уједно и последњи дан недеље страдања и смрти. Поноћном Васкршњом литургијом завршавају се дани жалости и почиње празник ускрснућа.

Тако почиње недеља, први дан Ускрса. Православци у Србији се тог дана поздрављају речима Христос васкрсе, на шта се одговараВаистину васкрсе. То су поздрави преузети из српскословенског. Распрострањени су и они преузети из рускословенског, а то су поздравХристос воскресе и отпозрав Ваистину воскресе. Недеља је дан којег је Исус васкрсао. Славе се и други (пасхални понедељак) и трећи дан Ускрса (пасхални уторак). Иначе, цела та седмица назива се Великом, односно Страсном недељом. Православци Ускрс прослављају Светом литургијом, а католици Светом мисом.


external image images?q=tbn:ANd9GcSHwo625w6MaC6aBVuuAgpRBXKPm0EUY8oM75aMD_dQZpxGlD0cHg external image images?q=tbn:ANd9GcS0x0pcCVHyCARigBLmTfZlMRgZISdSdZKoSKT4h0PAKExub5s1sw


НАРОДНИ ИНСТРУМЕНТ

КИРИЏИЈЕ


Кириџије су преносиле робу коњишким караванима и кретали се на крај Србије.Носили су све што је потребно:лук,со,шећер,ракију,посуђе...

То су били сналажљиви људи, продавали су робу или је мењали,али увек поштено.

Кириџијски каравани у прво време бројали су обично 15- 20 коња. На челу каравана био је вођа каравана, а звао се крамар, или калауз. Кириџијски караван се формирао најчешће од коња 4-5 кириџија који су себи бирали вођу. Поред умешности у трговини, и на караванском путу, вођа каравана се од осталих кириџија разликовао и оделом. И лети и зими носио је црвени шал око главе замотан у облику турске чалме, а на себи је имао танку црвену кабаницу ткану од домаћег сукна. Преко кабанице, о појасу био је кожни каиш – јанжик, за који је заденута кратка пушка – сребрњак, а касније њу је заменио револвер – тулумбаш, или “црногорац”. Са десне старне каиша висила је бритва – радикалка. Преко кабанице вођа каравана је пребацивао сукнени прслук, преко њега лети гуњ, а зими зубун који се закопчавао пуцетима до грла. Од доње одеће носио је пеленгаће, а на ногама је имао опанке – опуташе из који су вириле везене вунене чарапе. Крамаров коњ се звао предњак, а на врату овог коња било је обешено звоно.


download (4).jpg download (3).jpg

До Првог светског рата гусле су биле веран пратилац кириџијских каравана. Када ноћ затекне кириџије негде у планини, онда би поред велике ватре кириџија гуслар певао јуначке песме о ускоцима, Краљевићу Марку, или Милошу Обилићу. Када се заврше гусларске песме, кириџије док још траје ватра, причају разне шале, и приче које су често биле плод њихове маште. Златиборске кириџије су радо примане у куће где су ерским причама пуним духа и хумора, и пословичким говором забављали укућане.

Када кириџије крену из свог села они удружени путују до одређеног места, а онда се разилазе у разна села како би лакше и боље продали своју робу. Пре разлаза договоре се како ће се наћи на одређеном месту због заједничког повратка кући.

Путовање пешке одувек је био свима најдоступније.С путничким штапом пешаци су напредовали споро, брзо се умарали и носили мало пртљага у завежљају на леђима.они који су имали избора, радије су бирали јахање на мазги, мули, магарцу или коњу.На осамареним коњима могао се носити различити терет, најчешће жито,брашно,со или пиће у мешинама.коњи су тада као и данас имали велику вредсност и били предмет трговине.


images (6).jpg images (7).jpg

Обичаји након рођења детета




У српским народним веровањима, суђенице су божанске жене које новорођеном детету одређују судбину. Судбину одређују најчешће треће ноћи по рођењу детета, а забележено је у неким српским крајевима да то може бити и седме, али и десете ноћи по рођењу детета. Судбину детета предлаже прва суђеница која је и најстарија и веома ружна и зла – она жели дететову смрт; средња – или друга по реду, такође је зла, али она тражи да дете буде са телесним недостацима; трећа и најмлађа, уједно и најлепша и најплеменитија, предсказује детету дуг живот и срећу у браку. Обично се прихвати средње решење. Према другом веровању суђенице се замишљају као младе и лепе жене, обучене у беле хаљине, па се због тога често упоређују са вилама.

Све у свему, суђенице одређују не само колико ће времена дете живети, већ и каквом ће смрћу умрети. Када се очекивао долазак суђеница у кући је морало бити све уредно. Дете у чистим пеленама, око њега су постављени, унапред спремљени погача, вино, босиљак, као и златни или сребрни метални новац. Све то представља својеврсну жртву, дар који се чини суђеницама, а за узврат, као уздарје од њих се очекује: благост у прорицању судбине.

Код Срба постоји обичај да се, док је мало дете у кући, не сме давати ватра из куће, а посебно не у вечерњим сатима. Алекса Васиљевић је у Сврљигу забележио следећи обичај: “Не ваља ништа давати из куће после сунчева захода ако у кући има мало дете, да не би плакало, и да му се какво зло не догоди. Ако се, пак, мора дати, н. и. ватра, онда укућанин очакне угљен на прагу, и изнесе те му да преко прага, да не може зло у кућу ући”. Код Вука је забележена пословица: “Није трећу ноћ, дочуван”.

Период непосредно после порођаја многи зову “бабиње”. Он траје шест недеља, а за то време треба да нестану све промене које су настале током трудноће, као и да се тело опорави после порођаја.

Кад излазите из породилишта у кућу обичај је да се спреме бабиње. Бабиње би требало да Вам спреми неко од Ваших ближњих (мајка, свекрва, сестра, тетка, ујна итд). Обично се спреми погача, печено пиле, боца црног вина, парче сира и мало црног лука – сланог. Погача треба да се ломи са неким ко није ожењен или са неким млађим чланом Ваше фамилије. Иста та особа загризе погачу и тај комад који је загрижен остаје у кревецу код новорођене бебе четрдесет дана. Остале набројане ствари би требало да се пробају, бар од свега по мало. Такође, док трају бабиње, требало би да у соби у којој спава беба светло буде упаљено.

Крштење и знамење

Крштење је Света тајна којом човек постаје хришћанин и члан цркве. Само крштен човек има право на све остале тајне и обреде у цркви. Бројни су обичаји везани за ову Свету тајну, а ми ћемо овде изнети оно, што је верски потребно и исправно, и што је важно за цркву, почев од самог рођења детета

По правилу цркве, требало би да свештеник чита молитву породиљи у први дан када роди дете, затим у осми дан после рођења, када се детету даје име, и када постаје оглашени, и затим у четрдесети дан, када се врши оцрковљење детета (уношење у цркву). Међутим, прилике и околности су у пракси задржале само два момента везана за ову Свету тајну, а то су: знамење и крштење.

Знамење

После неколико дана од порођаја, када мајка и дете изађу из породилишта, врши се знамење детета. Наиме, неко од млађих укућана, сродника или комшија, одлази код надлежног свештеника, са једном флашом за воду по знамење. Свештеник освети водицу, наспе у флашу, стави у њу један стручак босиљка, и даје детету име, које дете носи до крштења. То име се зове “име на знамењу”. Ово се врши у спомен, када су малог Христа, однели у осми дан у храм и када је добио име. Водица у флаши се доноси кући, и по народном обичају та водица се додаје четрдесет дана у воду којом се купа дете, или све до крштења.

Крштење

Чим дете мало ојача, после недељу две, може се извршити крштење. Црква препоручује да се крштење обави што пре, јер уколико би се десио несрећан случај, да дете умре некрштено, над њим се не може извршити опело. Крштење се врши у храму или у манастирима и црквама где има крстионица, а може и у дому родитеља.

Шта је потребно за крштење

Треба припремити крсницу. Крсница је платно беле боје, величине од једног до једног и по метра, у које се дете увија после крштења. Од те крснице се потом детету сашије кошуљица, бенкица или јастучић за спавање. Обичај је у неким крајевима, да кад почне крштење, дете се завија у очеву белу кошуљу све док не буде крштено водом. Бела кошуља и крсница символизују невиност, чедност и безгрешност, јер је бела боја символ чистоће духовне и телесне. Вода којом ће се дете крстити може се мало подгрејати, нарочито у хладним данима, да се дете не би прехладило. После крштења, вода се просипа на место где се не гази, или се излије уз неки калем или у цвеће у кући. Косица коју свештеник постриже при крштењу, ставља се у восак, па се и она ставља на неки калем, или се чува у кући као успомена на овај велики догађај у животу детета Свећа која се пали на крштењу, такође се чува у кућа као драга успомена. Потребно је и уље, по могућности маслиново, којим се дете помазује.

Мајка на крштењу

Уколико се дете крштава пре четрдесетог дана, од рођења, мајка не може да присуствује крштењу, јер се жена четрдесет дана после порођаја сматра нечистом. Иначе, ако се крштење обавља после четрдесет дана, препоручљиво је и пожељно да мајка присуствује крштењу јер је то велики дан и за њено дете и за њу.

Време крштења

Имајући у виду, да свечани догађај крштења прате обавезно и гозбе, дакле, припреме свечаног ручка, црква препоручује, да се крштења обављају у дане када се мрси, а у противном, ако се крштење обавља уз пост, обавезно треба спремати посну храну. Велики грех чине они родитељи, који за тако важан и велики дан и догађај свога детета, уз пост припремају мрсну храну, и тако врше јавну саблазан и навлаче проклетство на себе и своје недужно дете. Иначе, крштење се може извршити у сваки дан, и у свако доба дана и ноћи. Добро је уколико се може крштење обавити празником да се дете и родитељи тај дан причесте, уколико није у оних првих четрдесет дана, када мајка не сме у цркву.

Кум на крштењу

Поред свештеника који крштава, важан чинилац и важна личност на крштењу јесте кум. Кум даје име детету. Он је сведок крштења и духовни отац детета, које се крштава. Зато кум мора бити православне вере, крштен, чистога и моралнога живота, мора бити пунолетан, дакле, телесно и духовно зрела особа, и да има физичку могућност да учествује у светој тајни крштења. Родитељи не могу бити кумови својој деци, а такође и монаси не могу кумовати на крштењу. Кум на крштењу се у име детета одриче сатане, и сједињује са Христом, чита, односно, исповеда символ православне вере у име кумчета. Зато је његова дужност, да у даљем животу брине о верском васпитању свога кумчета. У нашем народу је због тога институција кумства на великој висини. Народ не каже узалуд: “Бог на небу кум на земљи”.

Крштење у нужди

Ако се деси, да дете у случају болести, дође у животну опасност, врши се тзв. крштење у нужди. То крштење може да изврши свака крштена особа на следећи начин:

Дете се полије, или покропи водом и говоре се речи: Крштава се слуга Божји (име) у име Оца Амин, и Сина Амин, и Светога Духа. То је формула крштења, коју после свештеник, ако дете остане живо не изговара, а све остале молитве и радње врши по поретку.

Поступаоница

То је још један дечји празник. Поступаоница се меси оног дана када дете направи, самостално, свој први корак. Мајка це за тај дан припремити: велику погацу на који це наредати: перо, пару, лењир, књигу, термометар, колац и многе друге ствари које предсказују будуци живот. На тај дан позову се мања и веца деца из породице и комшилука. Погаца са стварима стави се на ниску столицу, а дете пусти да само, први пут, приступи поступаоници. Оно што буде узело са погаце, бице у исто време и предсказање његовог будуцег професионалног определења. Остала деца хватају погацу, ломе је и носе. Поступаоница се може правити као пита али празна тј. ненадевена.

http://forum.burek.com/obicaji-i-verovanja-u-srba-t561079.25.wap2.html
external image 220px-Daniel_Nikolaus_Chodowiecki_001.jpg