index1.jpg

Глина је пластични полувезан седимент настао дијагенезом (везивањем) муља, пелитског материјала транспортованог водом и исталоженог у воденој средини. Осим глина које постају транспортом и таложењем муљевитог материјала, постоје и оне које су постале и остале на месту распадања примарног материјала. То су такозване резидуалне или седиментарне глине.
Овај пелитски материјал може бити везан или исушивањем или истискивањем воде под притиском горњих слојева. Глина представља средњи стадијум у дијагенези муљевитог материјала. Под утицајем притисака, или врло интензивним исушивањем, овај материјал губи пластичност и прелази у чврсту слојевиту стену која се назива глинац.glina4.jpg
Глине и глинци су веома распрострањене седиментне стене. Састоје се од минерала глина и разних примеса.
Међу минералима глина најважнији су каолинит, хидролискуни (илит), монморионит, и други алуминијски силикати. Споредним састојцима у глинама сматрамо зрна кварца и, веома ретко, циркона, апатита, граната и других. Глине често као примесе садрже и хидроксиде гвожђа, који стену пигментирају црвенкасто, жуто, или мркоцрвено. Често садрже и органске супстанце (нарочито битумију), које им опет дају тамносиву, па чак и црну боју. Мале количине мангана боје стену зеленкасто.
У глинама може преовлађивати један од минерала глина, и тада су то мономинералне глине, или је неколико минерала заступљено у приближним количинама, када их називамо полиминералним.
Према минералном саставу, разликујемо следеће врсте глина:
  • каолинитске или ватросталне глине, које су претежно изграђене од каолинита. Често настају и као продукти распадања на месту, у непосредној близини матичне стене (обично гранита). Употребљавају се у индустрији порцелана и електропорцелана, затим у ливачкој индустрији, када морају имати мали садржај гвожђа и високу ватросталност.
  • монморионитске глине, изграђене су претежно од монморионита. Имају јако изражену особину бубрења и апсорпције органских материја. Користе се у индустрији фине керамике, текстилној индустрији, ливачкој индустрији, индустрији шећера, итд. Бентонитске глине су по саставу монморионитске глине, које настају изменама вулканског пепела - туфова. За индустријске потребе, бентонитске глине морају имати бар 80% монморионита.
  • ума, или сукнарска глина, такође је монморионитска глина. То је глина са великом способношћу за упијање масти, и некада је употребљавана у сукнарству, по чему је и добила име. Ума обично садржи повећану количину магнезијума и калцијума. Као ума се користила и свака монморионитска масна глина, укључујући и бентонит.
  • иловаче су нечисте глине које садрже песак и калцијум - карбонат. Употребљавају се у цигларској индустрији, ако састав глина није строго стандардизован. Песковита иловача је нечиста глина са великим садржајем песка, као кластичног компонента.
  • лапоровита глина, садржи калцијум - карбонат, обично 5 - 15%.
glina.jpg glina2.jpg
Према месту постанка, глине делимо на речне, барске, језерске и маринске. Специфично место овде свакако заузимају седиментарне (резидуалне) глине.
  • Барске глине имају обично сочиваст начин појављивања, онечишћене су шљунком, песком и органском материјом, при чему је дебљина сочива редовно мала.
  • Језерске глине су слојевите и могу имати знатно распрострањење. Садржај крупније фракције у глини расте према обалској линији. Ова лежишта дају добре ватросталнекаолинитске глине.
  • Маринске глине стварају се у дубокоморском и приобалном региону. У приобалном делу материјал је слабије сортиран. Слојевитост је честа, али се маринске глине јављају и у облику сочива. Дубокоморске глине обично имају велико хоризонтално распрострањење и уједначену гранулацију и састав.
  • Шљунковита иловача (ледничка глина) настаје од најситнијег материјала који није транспортован водом, него ледом. Сем пелитских честица, обично је у овом седименту присутно и доста крупнијег детритуса, по чему је и добила име. Због краћег транспорта и мањег дејства воде на материјал, много је хетерогенијег састава него обичне глине. По саставу се ова глина доста приближава лесу. Ледничке глине нису слојевите стене. Класирање материјала по крупноћи је веома слабо. И шљунковита иловача може да се користи у цигларској индустрији.
  • Црвеница или terra rossa представља пелитски материјал који настаје распадањем кречњака. При разарању кречњака, калцијум - карбонатна супстанца бива одношена водом, а у остатку распадања концентришу се оксиди и хидроксиди гвожђа и алуминијума. Име је добила због карактеристичне црвене боје, која потиче од повећаног садржаја гвожђа. Уз оксиде и хидроксиде гвожђа и минерала глина у овим стенама концентришу се често и бокситни минерали (интересантни као сировина за довијање алуминијума).
  • Уљни шкриљци су пелитске стене које садрже преко 10% органске материје, керогена. То су тамносиве, тамномрке или жутомрке стене настале у већим језерима, мочварама и плитководним деловима шелфа.
Глине су стене, које могу, ако су чисте, представљати изванредан материјал за индустријске потребе. Са друге стране, представљају, за грађевинаре, веома непогодно тло за градњу, због особине да не пропуштају воду. На слојевима глине стварају се клизишта која могу да угрозе све грађевинске објекте. Носивост глина је изузетно мала, заправо, ове стене подносе само минимална оптерећења. Зато се глиновита земљишта пре градње електохемијски консолидују.

glina3.jpg glina1.jpg

Свећа је предмет ваљкастог облика, изливен од воска или неке друге масне материје, кроз кога је провучен фитиљ. Служи као извор светлости, а своју функцију остварује пламеном који настаје сагоревањем фитиља. Тело свеће, које окружује фитиљ, има за сврху да успори његовосагоревање.
Свеће се користе за осветљавање и у церемонијалне сврхе.
По проценама, свеће су откривене пре 5.000 година. Већ у то време су се на Блиском истоку користиле свеће. Међутим, оне нису нимало личиле на свеће које се данас користе. Тадашње свеће су се правиле од трске, конопље или сена, које је било натопљено смолом или машћу.

Стари Римљани се узимају за прве проналазаче и кориснике ране свеће. Старе свеће су се састојале од уроланог папируса, који је био умакан у угрејани лој или восак. Те свеће су се користиле да осветљавају домове, да помогну путницима током ноћних путовања, и у религијским церемонијама.

external image 200px-Srb_crkva.JPG
Свеће у православној цркви. Горњи део служи за живе а у доњем делу се пали за покојне.

Старе кинеске свеће су се правиле у калупима који су се састојали од папирних цеви. Фитиљ је био прављен од уваљаног пиринчаног папира, а за восак је коришћена комбинација инсеката и зрневља. Јапанци су свеће правили од воска који је вађен из ораха, док је у Индији восак прављен од прокључалог цимета.

Свеће су још у давној прошлости биле коришћене за разне религијске и церемонијалне сврхе. Ханука, стари јеврејски празник, који датира још 165 година пре нове ере, је од почетка користио свеће као један од централних елемената церемоније.


Највише старих западних култура је користило свеће направљене од животињског лоја. Велика промена је настала када су у Европи почеле да се користе воштане свеће. Оне су гореле много дуже и стварале су јаче и чистије светло. Уз све то, стварале су много пријатнији мирис од свећа направљених од лоја. Воштане свеће су се углавном користиле у црквеним церемонијама. Пошто су биле скупе, углавном си их користили богатији слојеви друштва, док су лојеве свеће биле најчешће коришене до XIII века. Тада је производња свећа подигнута на виши ниво, и постала је много распрострањенија.

Парафински восак је откривен педесетих година XIX века, пошто су хемичари открили како да ефикасно одвоје и прераде природну супстанцу воска која се налазила у петролеју. Парафин је био нешто најбоље што се догодило током развоја свећа јер је горео бело, дуже него друге свеће, и није имао мирис. Такође је био најекономичнији од свих материјала за производњу свећа. Једина мана парафина је била ниска тачка топљења. Овај проблем је решен тако што је додата стврднута стеаринска киселина, која је почела масовније да се користи. Од открића сијалице 1879. године, производња свећа је почела да опада.

Производња и употреба свећа је повећана у првој половини XX века, зато што је велики раст индустрије нафте и меса довео до повећања цена нуспродукта који су постали саставни део свећа - парафина и стеаринске киселине. Популарност свећа се није много мењала све до средине осамдесетих година XX века, када су свеће постале веома популарне каодекоративни предмети, и као предмети за подизање расположења. Одједном су свеће биле доступне у најразличитијим облицима и бојама. Такође, свећама су додавани разни ароматични мириси, што је нарочито утицало на раст њихове популарности.

Током деведесетих година се догодио незапамћен раст популарности свећа. Први пут после више од једног века, коришћене су нове врсте воска. У Европи се користио палмин восак, који је мекше горео од парафнсиког воска. У Сједињеним Америчким Државама почео је да се користи сојин восак.
У основи, свећа се састоји из два дела: из фитиља и тела свеће. Тело свеће се састоји од макар једне горуће масе, или комбинација неколико различитих маса. Зависно од типа свеће, додатни елементи, као што су боје, лакови или мириси могу бити додати.
Фитиљ се углавном прави од предива. Од врсте предива и његове хемијске обраде, зависи и способност фитиља да упаја топлоту. Тело свеће се углавном прави од парафина, масти, пчелињег воска или стеарина.
  • Притискање - овај вид производње користи технологију преса. На овај начин се производе свеће за лустере и за високе свећњаке.
  • „Цртање“ - током „цртања“, фитиљ се провлачи кроз масу истопљеног воска која се слеже око фитиља. Овај процес се понавља све док се не сложи довољно слојева да би се остварила одговарајућа чврстина свеће. Свеће направљене на овај начин веома дуго трају и имају леп пламен.
  • Ливљење - ливљење је настарији начин за производњу свећа. Једино што је потребно је облик свеће. У већ одређен облик се ставља фитиљ, који се затим прелива топљеним воском. Овај вид производње се најчешће користи при производњи свећа специфичног облика.
  • Потапање - потапње је метод при ком се фитиљ потапа у истопљени восак, све док се не добије одговарајућа величина свеће.

svece.jpg svece1.jpg svece2.jpg





Асурџија (стари занат)је назив за мајстора који од барске биљке рогоза (шевар) израђује асуре.
Асурџије су имале своје радионице и куће поред мочвара где им је материјал за рад (рогоз-шевар) био надохват руке. Асурџије су производиле разне врсте асура у зависности од потреба тржишта. Овакве простирке су се израђивале у разним величинама, разних дебљина са украсима или без украса.
Асуре се користе као завесе за сунце, као простирке у просторијама или као простирке за плажу.

Израда

Израда асуре је тежак посао због тога што прво треба на мочварном земљишту исећи велику количину шевара. После сечење треба одвојити листове па их осушити на сунцу. Тек после овога се приступа конкретној изради (плетење и шивење) простирки.
Данас у нашим крајевима има веома мало људи који се баве производњом асура. Због јефтине радне снаге и јефтине сировине у новије време се асуре масовно производе у Кини и извозе у све земље света.
Процес производње започиње сечењем шевара који слободно расте у мочварним пределима. Жетва шевара се обавља јула или августа, бере се само зрео шевар, а зрелост се утрвђује по жутој боји. Шевар се након бербе класира и увезује у снопове и такав допрема у радионицу. Снопови се у радионици развезују и шевар се разређује како би се добро осушио. Битна је циркулација ваздуха, како не би дошло до појаве буђи на стабљикама. Након сушења шевар се сече на траке одређених димензија које се пре плетења потапају у воду и тако постају еластичне како се не би ломиле приликом плетења. Из једне стабљике се у просеку добија четири до осам трака. Шире траке се користе за плетење асура већих димензија, а уже за зембиле, цегере и друге употребне украсне предмете. Плетење се обавља ручно, а од алата се користе: секач, нож, чекић, заглавци и наравно разбој.


asur.jpgasur1.jpg asur2.jpgasur3.jpg


external image SP_Rezbarstvo_jpg.jpg
external image 17.jpg
external image 352.jpg


Ћурчија се бави израдом одевних предмета од коже. Назив долази од речи „ћурак“, кожни прслук од јагњеће коже са ошишаним крзном на унутрашњој страни. У јужним деловима Србије ћурак се зове гуњ, а понегде и кожух, кожув. За разлику од крзнара, који се бави скупоценим крзнима, правећи елегантне бунде, ћурчија прави прслуке углавном од овчије или јагњеће коже.
koz.jpg koz1.jpg
Ипак, прави мајстори ћурчије умеју да направе ћурке украшене малим комадима коже друге боје и облика, да се „поиграју“ и направе мала уметничка дела.
Чест је случај да ћурчија ради са кожом која није до краја обрађена како треба. Тада се осећа карактеристичан, не баш пријатан, мирис. Године су потребне да тај мирис ишчили.
Ћурчије раде код куће, а своје производе најчешће продају на пијацама, вашарима...
У народу постоји израз „... окренуо ћурак наопако...“, када се неко наљути, промени нарав... Понегде постоји и презиме Ћурчић.
Табаџија је занатлија који „табањем“ тј. ударањем омекшава вунену тканину насталу ткањем.
Када се вуна са овце ошиша, опере, упреде и употреби за ткање, добијена тканина је оштра под прстима и није пријатна за ношење јер „гребе“.
Тканину тада преузима табаџија који је потапа у воду и „таба“ дрвеном удараљком која личи на лопату. Поступак се понавља више пута. Табање тканине је карактеристично за јужну Србију и Македонију. Претпоставља се да данас још увек постоје активне табаџије. Поред лопатице, за табање се користи и посебна справа направљена од кестеновог дрвета која покретана водом као воденица, гњечи, таба тканину, која је потопљена у текућу воду.
Под термином табаџија у београдском сленгу или шатровачком језику се подразумева особа која је спремна да истуче другу, особа лака на кавги и тучи.



Абаџија је мајстор-занатлија који од грубог сукна под називом аба, шије народна одела - народну ношњу. Грађанску народну одећу је, у 19. веку, шио мајстор-занатлија који се зваоТерзија.
Именица аба означава грубо вунено сукно (тканину) и пореклом је из арапског језика (‘abä). Реч „абаџија“ се добија када се на реч „аба“ дода турски суфикс -џија и означав
а кројачаодеће од абе.
abadz.jpg vuno.jpg vuno1.jpg vuno2.jpg

Вуновлачар је занатлија који обрађује вуну. Када се вуна ошишане овце опере и осуши, носи се код вуновлачара. Он је тада ставља у машину која „влачи“ тј. разчешљава вуну, чини је ваздушастом и спремном за даљу обраду. Код вуновлачара вуна се изчешљавањем ослобађа нечистоћа, као што су иглице четинара и слично које је су се у вуни овце накупиле током времена.
Раније су постојале радионице "вуновлачаре" које су радиле на погон воде слично воденицама да би касније радиле на погон електромотора.
Традиционално, жене на селу упредају вуну поможу преслице и вретена. Потом извлаче нит која се затим користи за штрикање.
Вуновлачар ради и послове разчешљавања старе вуне из јоргана или душека која се на тај начин прерађује тако да се од ње могу поново правити јоргани и душеци.
Данас је индустрија толико модернизовала и убрзала ове поступке да се овај занат више не исплати радити на традиционалан начин. Лакше је и јефтиније купити готову вуну или готове производе од вуне. Индустријски произведена вуна је мекша, често хемијски заштићена од мољаца и обојена различитим бојама.

Мутавџија или Мутабџија је „плетиља“ или ткач. То је стари занатлија који се бавио ткањем сеоских торбица (торбака) од козије длаке (козлине), а у којима се раније носило вино, со, сир, хлеб, погача или ракија кад је сељак одлазио да ради на њиви или деца у школу. У неким деловима Србије (нпр. ужички крај) та торбица се зове „шареница“. Сваки крај је имао своју боју, тј. своју комбинацију боја, као знак распознавања.
Ткање се ради на разбоју. То је помагало помоћу којег се могу ткати различите тканине. Од тепиха, преко врећа за жито и торбица, до крпара.
У филму „Бој на Косову“, глумац Драго Чума има торбицу у којој носи главу Кнеза Лазара. Ту торбицу израђује (тка) мутавџија. На југу Србије, по околним селима, и даље се користи ова реч. Понеки сељаци се, и данас, баве овом делатношћу.

mut.jpg
Jedan od starih zanata koji, na žalost, nestaju.
Jorgandžija je, samo mu ime kaže, šio jorgane. Ali to nisu bili jorgani nalik ovim današnjim, tankim, bili su punjeni po želji vunom ili perjem, a inače, materijal koji je išao spolja i ličio na svilu, zove se brokat. Ti jorgani bili su izuzetno teški, topli i trajni. Jedna od onih stvari koja se pravi "jednom u životu".
Osim jorgana, jorgandžija je šio i dušeke i jastuke.
jor.jpg jorg.jpg

Бојаџија је занатлија који боји (фарба) вуну, платно, тканину или одевне предмете.
Данас је индустрија толико модернизовала и убрзала ове поступке да се овај занат скоро не исплати радити на традиционалан начин. Лакше је и јефтиније купити готову обојену вуну или готове производе од вуне. Индустријски произведена вуна је мекша, често хемијски заштићена од мољаца и обојена различитим бојама.

Раније су постојале радионице које су се бавиле само бојењем док се данас тиме баве хемијске чистионице које поред бојења тканине врше и хемијско чишћење одеће.

Вуна је бојена код бојаџија, који су све до краја 19. века користили биљне сировине за производњу боја. За добијање боје коришћени су корење, листови и плодови биљака: крмеза (Cochenille), варзије (Varzilo – brasile), зердешапа (Curcuma longa), броћа (Rubia tinktorum) и чивита (Indigo). Током бојења додаване су и потребне киселине, базе или метали. Тако су добијане алева (црвена), ђувез (бордо), кавеређија (кафена), вишњеренђија (вишњева), модра (чивитна), отвореноплава (небо) и затвореноплава. Боје су биле мирних тонова и постојане. Крајем века бојаџије су увеле и анилинске боје.




BOJADŽIJA, TERZIJA I KADIJA
(Narodna pripovjetka)


external image wtg37b.jpg




Jedan terzija (krojač) dođe nekom bojadžiji noseći punu vreću vune pa ga upita:
  • Bi li ti meni mogao ovu vunu obojiti?
  • Bih!
  • Ali da mi obojiš tako da vuna ne bude ni zelena, ni crvena ni plava ni žuta ni pepeljusta ni crna ni smeđa...! I tu on nabroji sve boje.
Bojadžija je bio vrlo dosjetljiv čovjek pa videći da terzija zbija neku šalu s njegovim zanatom odgovori: da će on tu njegovu vunu obojiti baš kako on kaže t.j. obojiće je da ne bude ni crna ni žuta... itd.
  • Ali – dometne bojadžija – nemoj mi dolaziti po vunu u ponedeljak, utorak, srijedu, četvrtak, petak, subotu i nedelju!
Terzija pristane i preda vunu bojadžiji pa ode. On je držao da ne treba doći za sedmicu, a druge sedmice da će bojenje biti svršeno.
Kada je prošlo sedam dana, evo ti terzije:
  • Je li vuna obojena? pita bojadžiju, a ovaj pita njega: - Koji je dan danas?
  • Danas je ponedjeljak.
  • Pa jesam li ti rekao da mi ponedjeljkom ne dolaziš!
  • Pa prošao je onaj ponedjeljak, sad je drugi!
  • Za to ne ću da znam, odgovara bojadžija, kad god je ponedjeljak, ne treba da dolaziš.
  • Onda ću doći sutra: u utorak!
  • Ne dolazi ni sjutra, ta znaš kako smo pogodili.
Uvidi terzija kako je sklopio lošu pogodbu. Žao mu je bilo vune, stane se sa bojadžijom svađati i najposlije obojica dođoše pred kadiju da im sudi.
Pogodba je pogodba. Uvidje kadija da obojica imaju pravo, a jer su se posvađali treba da sud sudi. S toga ih kadija pozove neka se opet nagode jer je prva nagodba neizvršiva. - Bolje vam se je ponovo nagoditi no se po sudu goniti – savjetovao obojicu kadija, pa se onda okrenuo bojadžiji s pitanjem:
  • Kad ćeš mu vunu obojiti?
  • Nikad! Terzija traži da ne bude vuna ni crna, ni bijela, ni žuta itd. a to je nemoguće izvršiti. Pa pošto on i dalje ostaje kod te pogodbe to i ja ostajem kod svoje.
Kadija se okrene terziji s pitanjem:
  • Pa kada ćeš ti doći do svoje vune?
  • Nikad! Jer je bojadžija sve dane izbrojio.
Iza toga obojica pozvaše kadiju da im sudi po zakonu. Za to su i došli u sud i za to država plaća kadiju...
Sad je morao kadija suditi. Otvori čitab, zaviri u stranicu zakonsku, nešto prouči a onda zovne dvojicu sluga pa im zapovjedi: neka odvedu parničare na jedan brijeg, tu neka ih dobro konopom svežu i stegnu tako da budu leđa okrenuta leđima, pa neka ih taka zavaljaju niz brijeg i ko bude na podnožju brijega gornji, taj dobija vunu.
Nalog je bio izvršen.
Bojadžija i terzija, oba krupni ljudi, čvrsto su bili povezani i niz brzo otisnuti kao jedno klupko. U po brijega počne govoriti terzija bojadžiji: - Oboji vunu kako god hoćeš! - a bojadžija opet vikao terziji: - A i ti dođi kad god možeš!
I tako govoreći jadan drugom i stenjući od pritiska sletiše na dno brijega te zavikaše u jedan glas: - Oslobodite nas konopa, nagodili smo se!


A ta je nagodba bila i kadiji draga...


Поткивач је занатлија специјализован за поткивање коња и волова. Потковица се помоћу ексера причврсти коњу (кобили) за копита или волу (крави) за папке. Потковице за коње и волове нису исте пошто се и само копито и папак разликују. При поткивању се мора пазити да се не повреди копито/папак при самом закивању ексера. Такође је важно да закуцани ексери касније не повреде животињу ("не жуља"). Ово је и опасан и напоран посао јер се ради на крупним животињама које понекад могу да буду веома немирне па могу да повреде поткивача. Ово занимање је раније било веома распрострањено. Данас овај посао обављају и ковачи као део свог посла (заната).
external image images?q=tbn:ANd9GcSGravxDp5c0rJR1EyL0HGO-6z5qx2WDCPOlON74bFwurDEhVcG external image images?q=tbn:ANd9GcTqDEGSYJu5H-8jB0z_egATHSwZBOI7Uk40F7-b0kjjn0hqkwsE


Ковач је занатлија специјализован за обраду гвоздених металних предмета као ‎што су капије од кованог гвожђа, разне решетке, намештај, ‎скулптуре, оружје, украсни и сакрални предмети, кухињски прибор и алат. ‎Уопштено говорећи, ковачи се не баве обрадом метала који нису гвожђе, као што ‎су калај, бронза, бакар и слично. Њиховом обрадом се баве само уско ‎специјализоване занатлије. У почетку, ковачи готово да нису правили декоративне ‎предмете (због релативно брзог рђања гвожђа). Проналаском нерђајућег челика то ‎се веома изменило. ‎


Ковачи раде тако што загревају комад метала (ковано гвожђе или челик) док он не ‎постане довољно мекан да би се обликовао по жељи на наковању помоћу чекића ‎или другог алата. Загревање се врши помоћу пропана, природног гаса, угља, ‎ћумура, или кокса. Савремени ковачи употребљавају за загревање метала и ‎оксиацеталенске бакље, као и специјалне електричне пећи. Осим тога што се ‎користи за омекшавање метала, загревање се може користити и у друге металуршке ‎сврхе. ‎‎

Ковач уз помоћ меха добро разгори ватру у коју ставља комаде метала које жели да обрађује. Потом, када метал постане довољно мек да може да се обрађује узима га клијештима и ставља на наковањ. Једном руком држи клијешта са комадом метала а другом руком уз помоћ чекића га удара - обрађује - обликује. При томе мора бити брз, јер се комад брзо хлади и поново постаје чврст. Зато га поново ставља у ватру. По некад, када је обрада завршена, комад се онако врућ потапа у уље и тиме кали. Каљењем гвоздени комад постаје тврђи али и кртији.


external image 200px-Australian_blacksmith.jpg‎‎ meh.jpg alat.jpg

Веровања

Наћи негде ислужену потковицу која је спала неком коњу се сматра срећом. Таква се потковица прикива изнад улазних врата куће и сматра се да доноси срећу.
Наковањ је имао посебан карактер култног предмета. Постојало је веровање да наковањ треба да искују девет ковача.

external image 200px-Blacksmith_at_work.jpgКада је у питању обрада већег комада где се тражи већа снага, тада ковач ради са помоћником. Ковач држи и окреће комад по потреби и удара га мањим чекићем и тиме обележава место своме помоћнику који са две руке великим чекићем удара по месту које му је показано. При томе се наизменично чују два различита звука малог и великог чекића.
Некада (почетком 20. века) спектар производа ковача је био веома широк. Ковачи су правили:
Ковачи, данас, понегде још праве потковице за коње и волове, секире, кланфе, мачеве и ножеве. Код ковања материјал се по некада савија и тањи, па поново, као кад домаћица меси тесто. Материјал постаје слојевит и веома жилав. Прича (легенда)постоји да приликом израде Катане (чувени Самурајски мач) материјал се 500 пута савија, кује и кали. Такође се прича да самурајски мач готов када се њиме може одсећи ексер а да на мачу нема огреботине.
Неки ковачи су се раније бавили и поткивањем коња и волова. Потковица се помоћу ексера причврсти коњу за копита или волу за папке. Наравно, потковице за коње и волове нису исте. При томе се мора пазити да се не повреди копито/папак. Ово је и опасан посао јер коњ може и да се ритне и да повреди поткивача. Постојали су и мајстори поткивачи који су се само бавили поткивањем коња и волова (крава)
Нова фабрички израђена секира се по некад носи ковачу да је "поклепа". То значи да на основу потреба домаћина који ју је донео он је поново, нарочито сечиво, стави у ватру и окали да сечиво буде тврђе или мекше.

Веровања

Наћи негде ислужену потковицу која је спала неком коњу се сматра срећом. Таква се потковица прикива изнад улазних врата куће и сматра се да доноси срећу.
Наковањ је имао посебан карактер култног предмета. Постојало је веровање да наковањ треба да искују девет ковача.

Пекар је мајстор или радник који се бави спремањем (справљањем) и печењем хлеба и других пецива.

Пре скоро 90 година, у Србији је постојао пекарски еснаф. То је било удружење пекарских мајстора које је радило на томе да заштити углед и интересе своје професије. Пекари су се тада називали екмеџијама (турцизам). Тада је мало људи обављало овај посао. Да би постао прави пекарски мајстор, прво би се пријавио као шегрт код неког пекара (газде-мајстора), и затим у тим радионицама (пекарама) изучавао занат. Када би газда увидео да је шегрт научио занат, позвао би стручну комисију. Комисија би на основу знања и умешности шегрта, доделила шегрту Мајсторско писмо. На основу тог документа се доказује да је та особа постала мајстор свог заната односно пекар.

Данас, и даље постоји пекарски еснаф и Унија пекара Србије. У тим удружењима су данас чланови углавном стари пекари, а њих има мало. Пошто се пекарска делатност ширила, сходно томе данас постоје мајстори (занимања) за хлеб (хлебари), пециво (пецивари) ибурек (бурегџије). Мада, доста мајстора зна два, неретко и сва три посла. Старе зидане (турске) пећи (у неким крајевима су их звали вурње, вуруне, фуруне) су замењене новим: парним, електричним и пећима на чврсто гориво, али се традиционално за најукуснији сматра хлеб из зиданих пећи.

Данас је широка понуда пекарских производа, али у условима нелојалне конкуренције пекари се тешко боре, а опстају само захваљујући свом знању и квалитету својих производа. Пекарски посао је тежак јер се обавља у веома тешким условима при великој врућини и ноћу, да би врућ и свеж хлеб био испечен до јутра.

Православни пекари имају и свог свеца заштитника, а то је свети Атанасије, и слави се 31. јануара сваке године.255px-Baker_New_Ulm_1974.jpg








images.jpg











Бомбонџија је занатлија из групе старих заната који производи (прави) и продаје претежно бомбоне.
external image 350px-Bombond%C5%BEija.JPG
Бомбонџије су производиле бомбоне најчешће од шећера са додацима разних боја и екестракта за укус. Карактеристичне су шећерне бомбоне, љуте (зелене)бомбоне, "свилене бомбоне"... Поред тога прављени су од истог материјала и штапићи такозване "луше" или "лулице".

У прошлости је бомбонџија продавао бомбоне у својој радњи званој Бомбонџијска радња. За време : пијачног дана, вашараили сабора, бомбонџија би излазио из радње и у корпи, на покретној тезги или на колицима продавао своје производе (у свом месту или у околним местима).
Поред бомбона бомбонџије су производиле и продавале: шећерне табле, ратлук и друге слаткише










Лицидар је човек занатлија чије је занимање прављење лицидарских колача. Ово занимање (занат) је раније било веома распрострањено у нашим крајевима. Лицидарски колачи су више за гледање него за јело. Неки лицидарски колачи уопште нису за јело јер садрже поредбрашна и гипс (да би били лепши и чвршћи). Основна намена им је да буду украс и да се окаче око врата или на зид. Зато није било битно да ли су свежи већ како изгледају.
Лицидари своје производе продају у својим радњама или на вашарима. Деца су на вашарима желела да им родитељи купе тај шарени лицидарски колач (бар онај за јело). Лицидарски колачи могу бити у облику: срца, папуче, гитаре, краве ... Најчешће нису укусни.
Ипак најпознатији колач у облику срца је Лицидарско срце. То срце поред разних украса има и мало огледало. То су момци поклањали девојкама на вашарима као знак своје симпатије.
Реч лицитар долази од аустро-немачке речи Lebzelter, али се изводи од латинске речи libum која означава жртвени колач.
539px-Licidarsko_srce.jpg




Tangram je jedna od najstarijih i najpoznatijih slagalica. Ta matematička zagonetka sastoji se od sedam standardnih dijelova, od kojih se slažu slike različitih objekata.

Igra je iz Kine stigla u Evropu i Ameriku početkom 19. stoljeća. Precizna starost igre nije poznata, no većina autora danas smatra da je starija od 3.000 godina.

Smatra se da naziv "tangram" potiče od "Tang" + "gram".

Igra je stekla veliku popularnost u prvoj polovici 19. stoljeća. Drugi val popularnosti nastupio je za vrijeme Prvog svjetskog rata.
Originalni tangram je kvadrat razrezan na sedam dijelova, tako da se dobiju:
  • 2 velika jednakokraka pravougla trougla
  • 1 jednakokraki pravouglii trougao srednje veličine
  • 2 mala jednakokraka pravougla trougla
  • 1 kvadrat
  • 1 paralelogram
SLAGANJE:

Igra se sastoji u tome da se od dijelova sastavljaju, unaprijed zadati, različiti likovi i figure, prema vlastitoj zamisli ili prema prijedlogu voditelja (ako u takmičenju sudjeluje više igrača). Osnovna su pravila, koja se moraju poštivati:

  1. uvijek se mora upotrijebiti svih sedam dijelova,
  2. dijelovi se postavljaju jedan do drugog, ne smiju se preklapati,
  3. dijelovi se po potrebi mogu preokrenuti na drugu stranu (poleđinu).

Samo u 19. stoljeću složeno je preko 6.500 različitih likova, a taj broj stalno raste. Međutim, može se složiti samo 13 konveksnih figura (figura je konveksna ako dužina povučena između neke dvije tačke na opsegu prolazi kroz unutrašnjost te figure).
Tangram_203_Nevit.svg.png Tangram_182_Nevit.svg.png Tangram_110_Nevit.svg.png Tangram_046_Nevit.svg.png 100px-Tangram_089_Nevit.svg.png 100px-Tangram_083_Nevit.svg.png 100px-Tangram_025_Nevit.svg.png 85px-Tangram_167_Nevit.svg.png








NARODNA NOSNJA

narodna nosnja.jpg nosnja.jpg


nos.jpg nos1.jpgnos2.jpg


odeca.jpg od5.jpg
kolac.jpg

Verovanja, sujeverje i običaji u tradicionalnoj kulturi
Srbi su narod koji poseduje bogatu, šarenoliku i blistavu tradiciju.
Naša kultura obiluje običajima I verovanjima.

Milan Vuković NARODNI OBIČAJI, VEROVANJA I POSLOVICE KOD SRBA

Narodni običaji i verovanja potuču iz pradavnih vremena, kada je čovek živeo veoma primitivno „okružen mrakom i nečistim silama“, kada ljudska misao nije mogla, niti je smela, da istražuje odakle su sve one pojave koje ga okružuju i ispunjuju njegov život.
Narodne običaje i verovanja skoro uvek prate razne tajanstvene i mistične radnje, koje narod čini u raznim prilikama i iz različitih pobuda.

Namena narodnih običaja je različita :
da se zaštiti zdravlje ukućana,
da se sačuva i poveća porod i imovina,
da pada kiša i natopi žedna polja,
da se suzbiju i razbiju gradonosni oblaci,
da se pridobije osoba koja se voli itd.

Pas, mačka i cveće

Tamo gde mačka voli da spava "to mesto treba izbegavati za odmor jer nije zdravo" govorili su naši stari koji su verovali i da "psi na anđele ne laju" ali i da "onome kome cveće uspeva sve je dobro u kući i zbog toga ima napredak u porodici". Šta su još govorili naši narodni proroci?
Piše Đurđe P. Radojević

Po narodnom verovanju posebno treba voditi računa da vam mačka ne preskoči preko glave, jer se smatra da će vam to pomutiti pamet. Naime, tog dana čovek je nesređen i ništa mu ne polazi za rukom; sve radi naopako i ide kao pijan.
Kada je reč o psima, situacija je nešto drugačija. Jer, njih je "poslao Bog i oni nas čuvaju". Kad noću laju "to je na avetinje i sandžame koje se noću motaju oko nas".
Narod veruje da psi na anđele ne laju, odnosno nikada ne napadaju dobre ljude; "tada samo cvile i vrte repom". I po tome se, veli narod, može poznati kakav je ko čovek!
Međutim, ako pas iskezi zube na nekoga - to ne valja! Jer, uobičajeno je verovanje kod Srba, da je tu reč "o kakvom baksuzu i pas ga prepoznaje".
Kod nas se veruje i "da tamo gde legne pas slobodno može leći i čovek jer pas zna gde je dobro i zdravo mesto za spavanje i odmor, za razliku od mačke".
Što se cveća tiče, tu se situacija vezuje za Ijude. Naime, postoje Ijudi kojima cveće ne ide od ruke i narod misli da sa takvim ljudima nešto nije u redu. Onome kome cveće uspeva sve je dobro u kući i zbog toga ima napredak u porodici.
Postoji i uvreženo mišljenje kod nas da cveće traži stalno prisustvo Ijudi i da mora da se voli. Ono je, kažu proroci, živa duša, a neki čak idu i toliko daleko pa tvrde i da cveće voli da mu se stalno priča i peva.
Da li je sve to baš tako ne znamo jer je sve to teško proveriti. Ali, tako kažu naši stari...

Највећа радост за домаћина је покривање куће, у селу се каже пајдос. Тај дан већина мајстора ради џаба. Комшије, родбина и пријатељи, такође без позива, долазе у помоћ. Прије почетка покривања коље се овца или ован на темељу куће/курбан. Жене из комшилука или родбине носе принос на шљеме, - хљеб, ракију, кокош, каву, шећер, кошуље, пешкире. Храну прима домаћица куће, а гардеробу један од мајстора вјеша на припремљени крст - вјешалицу која је скована од летава и прикована на врху крова. Мајстор који прима дарове гласно довикује да се што даље чује. При викању он све преувеличава и по количини и по броју поклона. - Хе хееее, чујте и почујте, наш домаћин прави кућу, велику, превелику, лијепу, прелијепу, па се побринуо његов кум, рођак, пријатељ, зет, комшија и донио на дар прасе од 50 кг, 2 бибца или пијетла, 10 литара ракије, 3 кошуље, 2 кила кафе. Хвала му и Бог му дао здравље. Живио сто година.

Примљене дарове на крову, негдје је обичај да главни мајстор подијели са својим помоћницима, а негдје се то преда домаћици, која то при крају вечере и поласка кући подијели онима који су највише помагали изградњу куће. Најбољи поклони увијек се дају мајсторима. По завршетку радова, домаћин припреми богату гозбу. Пред мајсторе се ставља глава и плећка. Пајдосу куће увијек је присутан велики број гостију, те уз пјесму и музику, весеље трају до дуго у ноћ.
„Volim kuma volim kumu svoju

Krstili su oni djecu moju“!



Кумовање - Кум код српских породица представља особу највећег поштовања. Без кума се не може обавити свадба, ни крштење дјетета. Обичај је да се старо кумство преноси, односно обнавља, тако што ће се мушка дјеца од кумова међусобно кумити.

Обичаји при кумовању - Када кумови договоре дан за кумовање, тада отац или неко од ближе родбине прати будућег кума до куће домаћина гдје ће се обавити кумовање. Породица у којој се кумује, дочекује госте са гозбом. Они који куме са собом носе принос прасе, бибца, ракију, поклоне, а домаћин припреми свијећу и све се то ставља на сто. Хљеб и свијећа стоји међу кумовима. Прије почетка кумовања пали се свијећа. Устаје се. Кумови се љубе у лице три пута, и кум који кумује изговара ријечи, - Кумим те куме Богом и Светим Јованом, а кум који се куми одговара, Примам куме кумство у име Бога и Светог Јована и то се понавља три пута.

Кад се коме штуца, каже се неко га спомиње.

- Кад звони десно уво, чуће се добар глас, ако звони лијево ружан глас. Ако га упита друга особа које уво звони, онда ће тај глас отићи на ту осoбу.

- Ако ти сврби лијеви длан, добићеш новац, а за десни даваћеш новац.

- Кад кога сврби нос, љутиће се, а ако игра око плакаће.

- Ако се здрав човјек осјећа поспано, уморно, доћи ће до промјене времена.

- Болови на мјестима старих повреда тијела, знак је доласка падавина.

- Ако устанеш на лијеву ногу, цио дан ти ништа неће полазити за руком.

- Ако се угризеш за језик, неко те је слагао.

- Ако заигра брада, доћиће ти неко драг.

Ватра, огњиште и праг


- Прву ватру у кући треба ложити прије подне.

- Кад ватра гуди/пјева у шпорету биће падања.

- Ако ватра слабо гори, долазе кишни дани.

- Ако дим иде према земљи, биће кише.

- Не ваља стојати на отвореним кућним вратима када грми.

- Не ваља сједити на кућном прагу.

- Не ваља сједити или стојати на огњишту, јер се са огњишта породица храни.

- Не ваља звиждати око огњишта, дозиваш ђаволе.

Жива ватра


Прича се, ако је негдје закопано благо да на том мјесту ноћу уочи Благовијести гори ватра.То мјесто треба упамтити и после копајући пронаћи злато.

Остале ствари у кући


- Не ваља смеће остављати преко ноћи у кући.

- Не ваља стајати на мрве од хљеба, да се не ограјише.

- Не ваља синијом куцати о земљу, ради грома.

- Када се нешто прода или даје на зајам, не даје се да износи ствар онај који је дошао по њу, то износи пред кућу домаћин или кућно чељаде.

- Ако остане кашика под синијом, знак је да ће неко доћи.

- Ако неком испадне залогај из уста, знак је, да му је неко од рода гладан.

- Кад се погледа на сат, ако су казаљке поклопљене, неко мисли на тебе. - Не ваља сједити на ћошку/углу стола.

- Не ваља хљеб на синији држати поклопљен/наопако.

- Не ваља стругати загорјелу шерпу, јер ће ти покиснути сватови.

- Хљеб треба сјећи ка себи, а не од себе.

- Ако се дијете изненада уплаши, треба га напојит водом преко маша.

Животиње
Не смије се стати на даждевњака, јер ако он писне остаћеш глув.

- Ластавчије гнијездо у кући, доноси срећу.

- Ако сврака кречи, неко ће ти доћи.

- Ако се сова јавља ноћу у близини куће, рђав је знак.
Када туђа мачка или пас придођу кући, доносе срећу.

- Када мачка лети да лежи код болесника, оздравиће болесник.

- Када мачка пасе траву, биће кише.

- Када се пас ваља по трави, биће кише.

- Не ваља убити паука, јер доноси срећу.

- Грехота је убити пчелу.

- Ако су пчеле љуте, наступа промјена времена.

- Ако кокоши рано лијежу, биће родна година.
- Ако се мачка умива или лиже, надајмо се гостима.
Биљке
- Не ваља рукама чупати траву, јер ће падати киша.

- Ако нађеш дјетелину са четири листа, бићеш срећан.

- Не ваља садити и калемити воће преступне године, јер ће рађати сваке друге године.


Uvek se setim one- Ne grebi serpu, padace ti kisa kad se udajes!




Imamo jos slicnih verovanja kao - Ako prospes so bice svadje!